Juče sam sedela u parku na trošnoj klupi,
zurila u daljinu, iščekujući tebe.
Ugledah na obližnjem drvetu pticu.
Gledala me je znatiiželjno, kao
da se pita, zašto sam sama. Počeh joj pričati
priču o velikoj ljubavi... Kao da me sve razumela,
uzvrati mi sa cvrkutom.... Razumeh je i ona je ostala sama. Sad samo čeka... kao i ja da se dogodi nešto što bi moglo da umanji tugu. Da donese
neke sjene prošlosti... Da i budna sanjam.
Pričale smo tako dugo... Možda poznajemo jedna drugu još iz vremena kad bejasmo sa svojim voljenim.... Možda u istom parku,na istoj klupi... Zato se i vraćamo tu. Jedna drugu da utešimo... Da se zajedno podsetimo. Opraštam se s'njom, a znam biće i sutra tu... Baš kao i ja... Da iznova pričamo o našoj nezaboravljenoj ljubavi... Jer večno živi u nama.
DanMar-Nadja-Autor
Нема коментара:
Постави коментар