SRETNIMO SE

 Samo ću pružiti ruku

Nebili dotakla tvoj odraz na staklu. 

Vidim da si došao da me podsetiš, 

na moje obećanje tebi... 

 ne nisam zaboravila..

Samo nemogu, neželim... 

Da sve odbacim i nastavim dalje. 

Ti si moja slaba karika, 

kojoj se uvek vraćam.... mislima, željom

i bez ikakvog htjenja. Ta ljubav živi, postoji... 

Oprosti... samo ću opet gledati tvoj lik... 

na oknu prozora, na jastuku sna... 

U kapima kiše dok sipi, 

gde god se okrenem... Ti. 

Nemogu i ne želim da zaboravim, 

Moja je duša satkana puna tebe, 

srce... kao da kuca za oboje. 

Oprosti što te previše volim. 

Ostaćeš tu u svakom udisaju... 

U duši dok treperi.... Samo si ti

dotakao moje srce.... I ne, neželim 

da krenem bez tebe dalje.... 

Jer izgubiću i sebe.... 

A to neželiš... Zato sretnimo se ponekad

na granici jave i sna... Hodajmo gde 

nas misli vode... 

Budimo svoji....razdragani, zaljubljeni, 

Trčimo bosi livadom poljskog cveća, 

Opčinjeni kao nekada. 

Neka se nikada ne završi naša priča. 

Nek traje...juče,danas,sutra,zauvijek. 

To je moja poruka tebi... 

Večna ljubav, moja, tvoja, naša. 

        DanMar-Nadja-Autor