NA RASKRŠĆU

 Htela bih da hrabro, odvažno zakoračam u novi život, al' kao da me uvek neko povuče za rukav i kaže. Gde si pošla ženo, osvrni se pogledaj šta iza sebe ostavljaš. Izgubim u trenutku svu hrabrost....ugledam sva draga mi lica, bez obzira na svoj bol i muku... Vraćam se svakodnevnici. Bojim se neće se snaći bez mene. Moja je ljubav njima potreba.... To nabih smela niti htela da zaboravim.  Oni su oduvek bili moja snaga... Kako da to zaboravim. Nebi voleli da me vide slomljenu... Jednom nogom zakoračenom ka neizvesnosti,drugom zarobljenom u prošlosti. Na kraju opet ostajem ona ista... btižna i odana... Izgleda da ja ne umem drugačije. I kao da mi se sav teret sa pleća skine... Vidim samo ono dobro u svima... Jer volim....i nežurim nigde.

           DanMar-Nadja-Autor

NE BUDI ME

 Otvaram orman, uzimam jaknu, brižljivo čuvanu kao relikviju... U njoj si me ugledao prvi put... Govorio si ona ti je privukla pažnju... ugledao si moje oči i osmeh i odmah se zaljubio. Sad se spremam... Obući ću baš nju... Krenuti onom našom dugom ulicom, poći ti u susret na sastanak. Želim da prošetamo kao nekad... Ruka u ruci... Onako ćutke da se ponovo stidljivo upoznamo. Ti sav ozaren, blistaš nekom iskonskom lepotom... Ja crvenih obraza krišom bacam pogled ka tebi. Ruka mi podrhtava u tvojoj ruci... Tvoj blagi stisak, tek toliko da je smiri. Nikad nam nije dosta zagrljaja... šetnji, smeha... Iskrene ljubavi, blagosti naših pogleda kojim milovasmo lica jedno drugom. Tvog poljubaca u oko... još ga osećam na sebi. Baš sam večeras spremila sve one tajne da ti kažem... Kolko te volim, sanjam,maštam, baš večeras... al'neznam dal ćeš doći. Možda sve sanjam... Ako je tako... Nedozvoli da se probudim, pusti me da još sanjam... Da još šetam u ovoj blagodeti sreće... Pusti da te još malo takvog ozarenog volim... Ne budi me... Ne budi.

        DanMar-Nadja-Autor

NEMA OČIJU TVOJIH

 Reč mi zapela u grlu.... nemogu ništa reći. Bol mi razara dušu... nema mi očiju tvojih. Koliko sam ih noći čekala da mi dođu. Suza zastala u oku... kao da je sve stalo. Vreme je moj molitvenik .. za nešto što... bojim se neće mi doći. Toliko bih imala reći, al'nedostaje mi snage da kriknem... da se od jačine glasa sve opet vrati.... Ne, snaga se gubi... Ćutim nemo... Samo znam da previše me boli.... boli. 

        DanMar-Nadja-Autor 

      

TREN SREĆE

 Na trenutak noćas okrenuh se u snu, ugledah tebe, tu pored mene. Ćutke me sa osmehom posmatraš , kao da mi čuvaš san. Zanemeh od sreće.... Samo sam gledala tvoje oči, upijala tvoj osmeh.... Tako se gledasmo sve do jutra.... srce mi preplavili sreća, opet si tu.. Bojim se ispružit ruku... dotaknut ti lice.... sve će nestati u trenu.... A ja bih htela da zauvek traje. Noć se bliži kraju.... Jutro je na pomolu.... Tvoj lik bledi...nestaje....bol,tuga nastaje... Al u dubini duše moje misli da ćeš mi i sutra doći.... da mi čuvaš snove... Teši me i stvara osećaj sete.... Voliš... Volim.... I to je naša pisana reč u vremenu da traje i postoji duže i od života.... Zauvjek voljeni moj.

       DanMar-Nadja-Autor

DOZVOLITE MI NOĆAS

 Dozvolite mi noćas da zavirim u prošlost...znam da kažu što je bilo nesvraća se više. Al'neznaju da svaka duša poželi da luta po prošlosti. Ne zato što joj sadašnjost nije dobra....možda samo da se priseti i još jednom obiđe mesta na kojima je bila...sa nekim kog nema više. Dozvolite mi da se prošetam stazama sreće... ljubavi... poverenja.... Jer toga nema više.... Sve nestade s'vremenom koje nepoznaje te vrednosti života. Dozvoli mi meseče da te još jednom podsetim na našu čaroliju... da se osmehnem... njemu... da vidi.... da zna....tu sam opet došla da ga pred san posetim. Obasjaj mu lik... meseče... Ti moj savezniče da ga ugledam....pamtim,a da ga dušom i srcem volim... To oduvek znaš. Dozvoli mi tugo... Na trenutak... samo da na tren  srce mi opet zatreperi.. Opet za njega i samo njega. Dozvoli mi ptico da dotaknem nebo.... Lice mu pomilujem.... Vratim bar vreme za tren.... Toliko bih htela da proskitam po prošlosti.....toliko volim, želim, da boli. I ne pitajte me gde sam.... Tu sam gde treba da budem u mojim uspomenama. To je duša... suza... bol....ljubav...sve u jedno satkano... To si ti jedini.

           DanMar-Nadja-Autor 

TVOJ LIK

 Na mesečni treperi tvoj lik, satkan zvezdanom prašinom. Sav ozaren, oreolom okićen... nasmejan... Pogled ti topao i mio... uprt ka meni. Imaš mi nešto reći... al'ćutiš samo se osmehuješ. Znam ja čitati tvoj osmeh.... reči nisu ni potrebne... Oči ti blage, govore sve.... I ono što si zaboravio reći. Tvoje se misli rasprše.... Svaki deo sastavim u mojoj duši... Znam da volim.... Voliš....i onda kada sve utihne.... Bićemo negde tu u izmaglici samo ja i ti....postojani i srećni zauvjek.

        DanMar-Nadja-Autor

ZNAM

 Znam da je nemoguće vreme da vratim.... Znam da su to samo iluzije koje pamtim.... Znam da i noćas moja ruka ispružena čeka tvoj dodir.... Znam da i budna sanjam tvoj osmeh... Tvoje oči.... Znam da vreme kad prođe nesvraća se više.... A opet stojim... uporno čekam nebi li se odnekud pojavio nasmejan i srećan... Znam da mi se želja i mašta igra razumom... Al'ja čekam... Živim u tom trenutku... Za mene.... Za tebe.... Za nas.... Našu ljubav.... Znam da je vječnost naš putokaz... Ljubav i sve obećano. To smo mi...ostani još malo... nasmejan u polu snu.... Da pamtim ljubavi tvoje oči...milujem obraze i nežnu ti kosu.... Iako je samo iluzija.... Lepota mi mami osmeh.... Volim... Toliko volim. Dođi mi opet jedini...bila iluzija ili san....ja čekam svaku noć i dan.

           DanMar-Nadja