Otvaram orman, uzimam jaknu, brižljivo čuvanu kao relikviju... U njoj si me ugledao prvi put... Govorio si ona ti je privukla pažnju... ugledao si moje oči i osmeh i odmah se zaljubio. Sad se spremam... Obući ću baš nju... Krenuti onom našom dugom ulicom, poći ti u susret na sastanak. Želim da prošetamo kao nekad... Ruka u ruci... Onako ćutke da se ponovo stidljivo upoznamo. Ti sav ozaren, blistaš nekom iskonskom lepotom... Ja crvenih obraza krišom bacam pogled ka tebi. Ruka mi podrhtava u tvojoj ruci... Tvoj blagi stisak, tek toliko da je smiri. Nikad nam nije dosta zagrljaja... šetnji, smeha... Iskrene ljubavi, blagosti naših pogleda kojim milovasmo lica jedno drugom. Tvog poljubaca u oko... još ga osećam na sebi. Baš sam večeras spremila sve one tajne da ti kažem... Kolko te volim, sanjam,maštam, baš večeras... al'neznam dal ćeš doći. Možda sve sanjam... Ako je tako... Nedozvoli da se probudim, pusti me da još sanjam... Da još šetam u ovoj blagodeti sreće... Pusti da te još malo takvog ozarenog volim... Ne budi me... Ne budi.
DanMar-Nadja-Autor
Нема коментара:
Постави коментар