PTIČICA MALA
Poznavala sam malu ptičicu bila je zatvorena u kavezu ali svaki dan je cvrkutala i pevala prekrasnu ljubavnu pesmu. Jednoga dana samo je zaćutala ni glasa više nije pustila . U njenim očima ogledala se tuga zašto li je prestala da peva niko nije mogao znati. Živela je tako iz dana u dan gledajući da li će neko primetiti njenu tugu. No to se nije dogodilo i dalje je samo nema zurila u jednu tačku kao da je ceo svet prestao da postoji . Otvoriše oni kavez misleći da u tome leži njena tuga ali ona je ostala u svom kavezu onako suznih očiju da prati svet oko sebe. Njena tuga nije bila u tome što je bila zatvorena već u nekim postupcima koji su joj ranili njeno maleno srce. Još i danas gledam kako ne izlazi iz tog kaveza, možda ne želi da napusti onu svoju radost koju je u njemu imala. Boji se da raširi krila da odleti u svet... Ne poznaje ona te divljine , ranjiva je svaka nova sreća je uplaši i tako Ponovo se vrati u svoj kavez iako su vrata otvorena ona pokušava da se priseti svih onih lepih melodija koje je cvrkutala, svih pesama koje su joj donosile je radost. Ali nijednu ne zna da zapeva a da joj suza ne krene kao da još nije spremna za ovaj novi svet. Mnogo je tuge ona podnela i po hranila usvoje maleno srce. Još samo u njoj malena duša ostala kao svetionik nekadašnje sreće i pesme o ljubavi. Poželim da joj pružim prst ne bi li stala i pokušala da odleti ali ne Ona uporno ostaje u kavezu kao u nekoj svojoj oazi spokoja i mira. Tuga joj u oku Još samo uspomene priziva.
DanMar-Nadja-Autor
Нема коментара:
Постави коментар