Nek pada
Ne znam koliko dugo već stojim na kiši, noge mi teške , ne mogu ni korak pružiti. Kao da su se zalepile za pločnik. Da li čekaju nekoga ili odlažu neizbežno.
Prebiram po sećanjima, nešto mi ne da da korak pružim, zadržava me, kao da se nalazim u nekoj drugoj dimenziji.
Ovako mokra do gole kože, tražim ruke da me greju... Ali ničeg nema sve je to davno nestalo kada si ti otišao. Uvek sam se radovala kiši, znali smo plesati na njoj...
Ništa nam nije bilo važno samo mi,poljupci na kiši i naša maštanja i obećanja. Sad su sve to senke koje mi ne daju mira...
Pa te uvek iznova prizivam.
U svakoj kapljici kiše osetim
tvoj osmeh, pogled... Pa me na ovoj hladnoći jeza sreće prožima. Obgrlim rukama ramena i milujem kišu kao da si tu. Nek samo pada bar na trenutak živi u meni želja... Još se sećam svih onih vrelih poljubaca... A kiša pada, pada.
Nek samo pada. Još ljubavi u srcu ima kao nekada.
Dan Mar-nađa
Нема коментара:
Постави коментар