Nađoh ja svoj život oronuo pregažen
uvredama na putu...
Pa se onako iznemogla
od udaraca saginjem...
Pomislim šta da radim sa njim?
Da ga bacim iza leđa...
Krenem dalje...pokušam da
Izgradim novi...svetliji ,veseliji...bolji.
Samo za zrno ljubavi...
Toliko da ne boli...
Al' nemogu se baciti sećanja..
Ona će da krvare ko posekotine mača.
Jednako bole i uz osmeh.
Koji kao po običaju ujutru
Stavim umesto šminke...
I opet zakoračim u isti .
Pa se tako kotrljamo iz
dana u dan...spremni na nove udarce.
DanMar-nadja
Нема коментара:
Постави коментар