POMISLIM

 Nađoh ja svoj život oronuo pregažen

uvredama na putu...

Pa se onako iznemogla

od udaraca saginjem...

Pomislim šta da radim sa njim?

Da ga bacim iza leđa...

Krenem dalje...pokušam da

Izgradim novi...svetliji ,veseliji...bolji.

Samo za zrno ljubavi...

Toliko da ne boli...

Al' nemogu se baciti sećanja..

Ona će da krvare ko posekotine mača.

Jednako bole i uz osmeh.

Koji kao po običaju ujutru

Stavim umesto šminke...

I opet zakoračim u isti .

Pa se tako kotrljamo iz 

dana u dan...spremni na nove udarce.

          DanMar-nadja